Градски музеј

Библиотека нашег музеја представља стручну библиотеку са приближно 7000 књига и часописа. Њен фонд се састоји од књига на српском и мађарском језику, а обогаћују га поред тога и књиге на енглеском, немачком, француском и латинском језику.

Истиче се збирка етнографских књига која обухвата предметно – етнолошки и фолклорни материјал. Такође се у великом броју могу наћи и књиге из историје, археологије и ликовних уметности, а у мањем броју и оне из биологије, географије, нумизматике и других помоћних наука.

Богатијом и особеном библиотеку чине публикације домаћих и мађарских музеја, односно других установа, архива, универзитетских катедри, њихови годишњаци, стручни часописи и каталози сталних и повремених изложбених поставки.

Истиче се још и завичајна збирка публикација Удружења пријатеља музеја и архива „Дудаш Ђула”, односно Културно – образовног центра „Турзо Лајош”. Поред радова истраживача сенћанске завичајне историје, овде се могу пронаћи и радови завичајних историчара и публициста који су деловали у различитим подручјима Војводине.

Посебним благом сматра се збирка старих књига, које су након укидања наставничке библиотеке сенћанске гимназије 1945. године доспеле у музеј.

 

Историја

У Сенти је већ средином XIX века постојала једна кабинетска збирка, коју је било могуће видети у згради старе Градске куће. У то исто време је и у Гимназији постојала завичајна и природописна збирка. На размеђи XIX и XX века, а претпостављиво под утицајем миленијумских свечаности и повећаног интересовања спрам историје, дошло је до више иницијатива за офорљење мањих обласних музеја.

У Сенти је први такав покушај понајпре учинио велики син града Ђула Дудаш, а након нњеговог одласка пак његов млађи брат Андор. Овај ток зауставио је Први светски рат, односно промена државног уређења. Иницијативу је у периоду између два светска рата покушао да у заједниоци са Андором Дудашем обнови директор гимназије Миливоје В. Кнежевић, међутим, музеј након многих натезања, а потом и због новог рата, ипак није био отворен.

Уз овај период се везује и судбина приватне колекције сенћанског земљопоседника Јоце Вујића: пре смрти која је наступила 1934. он је вредну србистичку колекцију слика поклонио новосадској Матици српској, а збирку књига и рукописа пак београдској Универзитетској библиотеци. Преостали део збирке који се састојао од предмета завичајног или хунгаристичког карактера, публикација и рукописа, он је понудио граду под условом да он отвори музеј, архив и јавну библиотеку у за то подесној згради. Његова смрт спречила га је у томе да се и лично побрине за реализацију ове замисли, те је тако и то остала пука иницијатива. Упркос томе, у касније оформљени музеј и архив из његове је приватне збирке куповином приспело више вредних предмета, односно докумената, чији би остатак остатка било вредно „прикупити” и данас.

Премда музе – насупрот општем веровању – ни током рата немају обичај да сасвим заћуте, чињеница је да су даљи напори Андора Дудаша (овога пута „удруженог”са жупником, а каснијим завичајним историчаром и етнографским сакупљачем Јенеом Фабријем) били неуспешни.

До истинског пробоја дошло је тек након Другог светског рата: у смислу дописа Одељења за просвету Аутономне Покрајине Војводине од 2. новембра 1946. било је предвиђено оснивање градског музеја и у Сенти. Наредне године је наставник основне школе Лазар Крагујевић био именован за музејског повереника, те се прихватио посла око организовања музеја. До свечаног отварања установе дошло је 12. јуна 1949. у згради која се налазила на адреси Вука Караџића 1. Тада је отворена и прва стална изложбена поставка, у оквиру које су приказана 243 археолошка, историјска и етнографска предмета, фосили праисторијских животиња и препариране птице. Ингеренције музеја у том периоду односиле су се на Сенћански и Бечејски срез. Прикупљање предмета обављано је нестручно, а рад на истом био је спроведен од стране подручних повереника (првенствено наставника и учитеља) који су тај посао обављали као волонтери.

Херојски период сенћанског музеја може се алоцирати у педесете и шездесете године XX века. Задатке и надаље нису обављале стручно образоване особе, но појавили су се истински посвећеници спрам струке – Пал Катона, а првенствено пак Геза Триполски (директор музеја без прекида у периоду од 1964. до 1977) – који су у знатној мери допринели уобличењу профила музеја. У том смислу је унутар комплексног карактера установе све већи нагласак добила етнографска збирка, но будући да се од 1952. и уметничка колонија од својих почетака везала уз музеј, ликовно-уметничка збирка је такође добила на вредности. Премда је у овом периоду – оснивањем бечејског музеја – сакупљачка област сенћанског музеја била сужена, њен значај, упркос имену (градски) и надаље није био само локални (штавише, његова надлежност је упркос понекад неразборитим законским одредбама још увек осим Сенте била проширена и на општине Кањижа и Нови Кнежевац).

Музеј се 1970. преселио на, по свему судећи, дефинитивно место – ово садашње: лоциран у једном крилу у својству споменика културе опстојеће зграде Плебаније Светог Иштвана, у којој „располаже” са простором од 722 м2. У 1972. години је поред зграде саграђена једна и данас модерним назовива ликовна галерија (256 м2). Године 1974. је – између осталог и уз помоћ реномираних мађарских истраживача фолклора – отворена стална изложбена поставка. Један део исте, онај посвећен Сенћанској бици, обновили смо 2002, док су изложбене поставке посвећене праживотињама и археологији обновљене 2004, а у току је и обнова етнографског дела поставке која би и убудуће приказивала рибарство, земљорадњу и сточарство, као и поједине занате.

Палата Плебаније саграђена је у неоренесансном маниру на Главном тргу у периоду између 1907. и 1908. године по плановима градског инжењера Домокоша Берзенцеија (1879 – 1939). У њеном оквиру је, у својству замене за изгорелу, односно још несаграђену цркву, 1929. саграђена помоћна капела Светог Иштвана. У капели се могу наћи три олтарске композиције познатог сликара Миклоша Барабаша (1810 – 1898) из 1845. године, чију нарочиту особеност представља чињеница да су спасене из католичке Цркве Светог Иштвана која је изгорела на Главном тргу 1911. године.

Музеј је више пута мењао своје име (Народни музеј, Градски музеј). Његово садашње име је, додуше, Градски музеј, но он је по свом значају и више од тога, пошто је његова најбогатија збирка, етнографска, својим претежним делом везана за народни живот Мађарства у ужој, односно широј регији, тим пре јер је музеј обавио озбиљан етнографски радионички рад на прикупљању како предметног, тако и духовног етнографског завештања, а уз помоћ таквих личности као што су Геза Бодор, Бела Бурањ, односно Анико Бодор, а поред већ поменутих Гезе Триполског и Јенеа Фабрија. Као резултат систематског сакупљачког и обрађивачког рада било је омогућено и објављивање више зборника, односно до овдашњег оформљења војвођанске мађарске музичке ризнице у деведесетим годинама XX века (данас се налази у окриљу такође у Сенти алоцираног Завода за мађарску културу Војводине), која првенствено представља резултат напора етномузиколога Анике Бодор. У њеном окриљу се континуирано припремају томови Војвођанских мађарских народних песама.

Оснивач и финансијер установе је општина Сента. Од 1977. она делује у оквиру Културно – образовног центра „Турзо Лајош” са сразмерно великом самосталношћу, нарочито у погледу планирања, односно остваривања делатности. У њеној дугорочној стратегији као првенствени задатак и надаље фигурирају даље обогаћивање и обрада етнографске збирке, те сходно могућностима проширење овог деловања не само на област народног живота Мађарства регије, већ и целокупне Војводине – Јужне крајине.

Важну ставку представља и повраћај некадашњег реномеа сенћанској Уметничкој колонији, као и неговање успомене на Сенћанску битку и са њом скопчане традиције.